Osveta Beogradski Sindikat

Ovo je veoma stara priča
U to davno doba rime behu sasvim drukčije
Od onih što postoje danas
Slike raja, a u stvari slike kraja

Rosom umiven, obasjan suncem što se rađa
Pesma slapova što sa kamenjem se svađa
I prija mi vetar što se probija kroz čestar
Sobom poneo je misli da danima sam vezan
Da ovo nije sunce zore rane
Već je moje patnje plamen
Slapovi su korbač, razapet na točak
Telo mi je kamen, rosa krv iz rane
I zemlja bi se opila mukom moje braće

U životu ishod često zavisi od jedne odluke
Jedne bitke, jednog vođe

Ceo život za jedan dan, za počinak ne znam
Nezadrživo sutra, ja neminovno smrtan
Savladiv trenutak, strah u meni sputan
Moj poznanik stari već nebrojeno puta
Ne odlazi k’o uvek već šatorom luta
Snagu noćas skupljam iako osećaj je slutnja
Sutra, sve oči biće uprte u mene
Jer prvi napad biće kako ja krenem
A sve posle toga pamtiće vreme
A da li će pamtiti i moje pokolenje
Dok mislima lutam po kampu
Posmatram lampu što gori
I pitam se da l’ ratnike moje ista misao mori
Jer potreban je svaki punim srcem da se bori
Da veruje u sebe i u onog što ih stvori
Koliko ja verujem u njih i koliko ih volim
I moja desna ruka što ih sa mnom uvek vodi