Deo Proslosti Beogradski Sindikat

(Mare)
Katana Masamune zadenuta je za pojas
Pored nje Wakizashi, oštre ivice na gore
Duša majstora u čeliku, kovanom i kaljenom
Sad prebiva u koricama navoštenim crnim voskom
I s' kolena na koleno, meni pripala je čast
Da odano služim putu koji vodi mač
Koji vodi sebi, koji vodi zemlji
Koji vodi prirodi, koji vidi se u svemu
Da sa mačem budem jedno, onaj koji služi
Na rukobranu orao koji oko zmije kruži
Simbol moga klana, simbol moje veštine
Simbol umetnosti, borbe i njene suštine

U zaklonu pod nadstrešnicom napuštene kolibe
Sklupčan sedim, čekam nevreme da se stiša
Pogledom prelazim preko čitave doline
Visoko sam u brdima, u kraljevstvu mira
Magla se podigla kao niski oblak
I sve je mutno, kao naslikano vodenim bojama
Misli su mi rastrzane, i trudim se da ih složim
Dok kiša dobuje po daskama, i grmljavina prolama
Na putu sam ka hramu gde sam čuo da služi
Monah koji uči strpljenju, vrelini duha
Posle duela sa učenicima ako ostanem na nogama
Dozvoliće mi da njegovo učenje poslušam
Već godinama lutam bez krova nad glavom
U potrazi za istinom koja ublažila bi nemir
I ne verujem, stvarno, u Monahovu priču
Ali idem da se suprotstavim čoveku meni ravnom
Ako se ispostavi, k'o što verovatno hoće
Da je samo folirant koji obmanjuje slabije
Neću ni sekunde zastati da promislim
Pre nego što mu drvenim mačem glavu razbijem
Vremena su takva da ljudi traže utehu
A lukavi to, naravno, izvrću u svoju korist
Svestan sam da sve što radim i nema neku poentu
Barem ne onako, na prvi pogled
Oluja se smirila i kroz oblake na horizontu
Duga izviruje i sunce je prati
Vreme je da nastavim dalje svojim putem
I ovo mesto i trenutak se potrudim da zapamtim