Povečerje Arsen Dedić

Ja ne znam zašto svako veče
U strahu čekam da se javi
Glas jedne trube, i da poteče
U mojoj krvi, u mojoj glavi

Djetinjstvo moje kraj kasarne
U ovoj trubi još se krije
I mrtva usta iz vojarne
U noći viču da netko bdije

Kad čujem trubu tog svirača
Što stoji negdje na mrtvoj straži
Ja znam da netko usred plača
I mene zove, i mene traži

Ne budi, trubo, to što ode
Na svakom grobu raste trava
I ispod zemlje, ispod vode
Tvoj drug već davno mrtav spava

I neće čuti to što sviraš
I neće znati što ga zove
Ti samo stare rane diraš
Ti samo budiš mrtve snove

Dok spava grad pod rukom neba
Dok spava sve što spati treba
Ti zalud zoveš iz tog mraka
Imena davnih ožiljaka