Dok gori nebo nad Novim Sadom Đorđe Balašević

Da se ne lažemo, nije to bio neki most
Od onih podignutih da bi se u njih gledalo
Ne... Pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo
I pod njima prvi put poljubilo

Ali... Ponekad ga je Ona
Prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom
A mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose
Po tome ću ga, eto, pamtiti

Rat je kao pijan svat prošao poljem... Šenlučio celu noć
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu
Zašto? Ne pitaj se, jer, tako je bolje i Bog je pristao na to
Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu

Za zlo sam teški laik, no, to je stara priča
Znaš već: Bila jednom dva brata i to
Kad sklopim taj mozaik, ostane mi kamičak
I to smo izgleda mi?

Ma, hitni papuče u vis
Žalosna Panonska Vilo
Za tvoje dugme sedefno
Ja noćas kraljevstvo dajem

I lupni daire o bok
Ramena pospi aprilom
Pa ponizi ovaj mrak
Tim svojim lucidnim sjajem